uto11202018

Azurirano09:27:09 PM

Font Size

Profile

Direction

Menu Style

Cpanel
Back Vi ste ovde: Naslovna Učenici Sekcije Literarna Uhvati pravi smer – kaži da nije fer

Uhvati pravi smer – kaži da nije fer

Ucenik IV4 odeljenja i najaktivniji clan sekcije, Borivoje Stojanovic, dobio je prvu nagradu Agencije za borbu protiv korupcije, sto je jedna od pet nagrada koje je osvojio tokom cetvorogodisnjeg skolovanja za svoje literarne radove. Ovom prilikom objavljujemo nagradjeni rad

 

Uhvati pravi smer – kaži da nije fer

 

Od samog rođenja, moji roditelji se trude da od mene naprave  „ČOVEKA“ podrazumevjući pod tim sve ono sto je lepo, časno i pošteno.

I evo mene sa devetnaest godina - evociram uspomene, na gore zadatu temu. Lep jesam, trudim se da budem častan i pošten, ali se osećam prevarenim.

Prvi put sam se jako „iznenadio“ još u prvom razredu osnovne škole kada sam zamolio druga da mi da knjigu za lektiru, a on mi odgovorio da neće, jer ću ja onda biti bolji djak od njega. Nema veze što mi je bio najbolji prijatelj i što je on svakog dana ručao kod nas, a i kad sam kupovao sladoled sebi, kupovao sam i njemu. A to što me učiteljica nije volela jer joj se moja majka nije dopadala, to su mi objasnili da nije bitno, jer je ona tu da me uči a ne da me voli...Zato sam ja bio vrlo dobar u prvom razredu osnovne škole – nisam lepo znao da pišem kose i tanke. Malo je kosa počela da mi opada u sedmoj godini života, jer je ona svoje neprijateljstvo prenela i na moje drugove, ali to je bila samo loša sreća na početku mog obrazovanja u zemlji Srbiji.

Danas, kao akademski gradjanin gore pomenute, ne mogu da kažem da sam uhvatio pravi smer, ali mogu da kažem da ga hvatam. Uporno gazim tim pravim smerom, samo nikog ispred mene, nikog iza mene. A u susret meni kulja bujica, koja malo-malo pa me poklopi. Ja se i dalje „ iznenadjujem „, ali nastavljam, jer ne znam drugacije.

Mada, kad mi kažu da ličnu kartu mogu da dobijem za dva meseca, a meni treba za „juče“, šta ću? Telefoniram. Boli me zub. Ne mogu da čekam tri dana, kad mi je zakazano. Oop, telefon. Tako sam, u par navrata, bio bratanac, sestrić...ljudima koje uopšte na poznajem: „ Kako ti je stric Žarko?“. „ Odlično.“ „ Pozdravi ga!“  „Važi, kad ga upoznam.“

I opet se osećam prevarenim, iako, u stvari, ja varam.

Na svu sreću, mama i tata su pripadnici srednjeg staleza, koji više na postoji, odnosno sirotinje, ali pošto to mnogo ružno zvuči, dakle, moji roditelji pripadaju srednjem staležu današnjeg društva u Srbiji, pa sam, na svu sreću, sve svoje uspehe ostvario sam. Nije bilo donacija, kupovine školskog pribora, prasića ( ni pečenih, ni živih ), poklona itd., pa zato mogu reći za sebe da sam obrazovan. Obrazovan i prevaren. Igra se nastavlja: varaju oni mene, varam i ja njih, ali ipak 1:0 za njih, a ja prevaren.

Trudim se da sto manje koristim telefon u životu, najviše zbog niza emocija koje se tada smenjuju u meni, a idu ovako: prvo neverica, pa bes, onda umrem od smeha... a zatim jad i nemoć i na kraju prevarenost.

E, zato želim da živim u zemlji gde sve ide svojim tokom, normalno, gde nikad neću biti u suprotnom smeru u jenosmernoj ulici.

I zato sam tu, sa svim svojim stavovima koje cu moći da primenjujem kad sutra budem.... Možda sam ja ona travka pored hrasta koja se pred naletima vetra savija, ali preživi i najjaču oluju. Hrast se na savija. On samo padne.

         Nadam se da plasman ovog rada nece zavisiti od nekog telefona. Ako se to i desi, nije važno. Ipak sam ja „ samo “ travka.

Iako sam ljut na svoje roditelje sto su me tako vaspitali, znam da ću sutra, kad dobijem dete, želeti da od njega napravim čoveka, u pravom smislu te reči – nešto lepo, časno i pošteno...

 

Stojanović Borivoje, IV4

osvajac prve nagrade na konkursu

Agencije za borbu protiv korupcije